Нашарованість однієї метафори. Голос та сльози як axis mundi

• Veröffentlicht in: Народна творчість та етнологія
• Datum: 2012
• 1. Verfasser: Пандуревич, Є.
• Format: Artikel
• Sprache: Ukrainian
• Veröffentlicht: Iнститут мистецтвознавства, фольклористики та етнології iм. М.Т. Рильського НАН України 2012
• Schlagworte: Міфологічний вимір фольклору
• Online Zugang: https://nasplib.isofts.kiev.ua/handle/123456789/201535
• Назва журналу: Digital Library of Periodicals of National Academy of Sciences of Ukraine
• Zitieren: Нашарованість однієї метафори. Голос та сльози як axis mundi / Є. Пандуревич // Народна творчість та етнологія. — 2012. — № 2. — C. 45-49. — Бібліогр.: 29 назв. — укр.

In this paper, the focus is on the archaic magic formula related to voice and tears, viewed in the context of a ritual connection between heaven and earth by building a symbolic Cosmic axis (axis mundi). Since there is already formed recognizable narrative nucleus in conjuration texts, to which it is primarily associated, we followed the way to the constitution of the oral poetic formula by observing a number of different syuzhet models incorporating the theme of «great weeping» as a stylized form of the phrase «voice to the sky, tear to the soil» which, in a specific way, works in texts of simple forms. The basic semantic core (one’s sense of vulnerability and need to be mediated by higher powers to overcome it) remained preserved despite the high degree of stylization, and its release and reception depend on the intention of the genre and, above all, the cultural context that prevailed at that time. У овом раду, у средишту пажње нашла се архаична магијска формула везана за глас и сузе, сагледана у контексту обредног успостављања везе између неба и земље симболичким грађењем Космичке осе (aхis mundi). Будући да се већ у бајаличким текстовима, за које се превасходно везује, обликовао препознатљив наративни нуклеус, пут до конституисања усменопоетске формуле пратили смо уочавајући низ различитих сижејних модела у које је уграђен и мотив «великог плакања», као стилизована форма синтагме «гласом до неба, сузом да земље», која, на специфичан начин, функционише и у текстовима једноставних облика. Основно семантичко језгро (човјеково осјећање угрожености и потреба да се уз посредовање виших сила превазиђе) остало је сачувано упркос високом степену стилизације, а његово ослобађање, односно рецепција зависе од жанровских интенција и, прије свега, од културолошког контекста који у датом тренутку преовладава.